Kolumna: Džukele, psi !

Kroz život i karijeru mnogo sam putovao. Uglavnom je to bilo po komšiluku, sa par izuzetaka, kao što su London, Amsterdam, Antverpen, Brisel i neke malo atraktivnije turističke destinacije (obala Francuske, Španije, Tunisa, Grčke). Od svih komšija (Srbiju računam kao moju, iako sam iz Banjaluke) Mađare i Austrijance najbolje poznajem. Beč i Budimpeštu osjećam kao svoje, u njima sam komotan, zadovoljan, slobodan i onaj pravi ja.

Možda i više nego u Beogradu, a sigurno više nego u Sarajevu. 

Italiju takođe poznajem kao svoj džep. Prošao sam sve od Trsta, Venecije, Ćezene, Ravene, Bolonje, Verone, Firence, Rima, Napulja, Santorinija, Kaprija, Barija, Peskare....(možda sam nešto zaboravio). Predivna zemlja koja je ljepotu življenja i hedonizam uzdigla na nivo nasušne potrebe. Neću da lažem, jako mi se svidjela, ali čak ni Rim, onoliko koliko Budimpešta i Beč. I Bratislava je moja velika ljubav. Grad u koji sam otišao da provjerimo jedan mit (da su žene ljepše nego u Banjaluci) i onda sam se iznova vraćao. 

Ipak, ova dva dragulja na Dunavu (Beč i Budimpešta), veliki centri nekadašnje najmoćnije svjetske imperije, posebni su. I danas odišu silinom, istorijom, obrazovanjem, vizijom, ali i pohlepom. Istom onom kojoj je na rep stao devetnaestogodišnji Srbin. Toga dana Sarajevo je bilo centar svijeta, a Srpski narod "slobodan i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas". Možda zadnji put u Sarajevu. 

Na Vidovdan, 28.06.1914. jedan Srbin bio je veći od carstva koje se prostiralo od Lavova do Praga, od Praga do Trsta, od Trsta do Dubrovnika.... Bio je jači od imperije koja je bila lokomotiva evropskog razvoja i politike. Bio je jači i presudio tiraninu, te za taj čin podnio ogromnu ličnu žrtvu. 

Danas, kada Austrijanac ili Mađar, kažu da je taj mladi Gavrilo bio terorista, ja ne mogu, a da se šeretski ne nasmijem. Prezreni i gladni Pas uvijek je terorista, jer šta drugo mu preostaje.

Ali legitimni su ti stavovi naših komšija. Maleni pucač zakotrljao je njihov kraj, te vjerovatno i dan danas, oni pate za Pragom i Dubrovnikom. Ovaj drugi nam je zajednička patnja.

Međutim, stavovi koji mene brinu dolaze iz srpskih, najviše beogradskih, elitnih krugova, koji umjesto da vape za novim Principom (danas smo veći kmetovi nego tada), oni žale za učinjenim i tobože pate nad srpskom sudbinom.

Narodu govore da je sit stomak najuzvišeniji cilj, da kolaboracija nema alternativu, da je jači uvijek u pravu, da je sloboda precijenjena i da ćutimo dok nas uzimaju naglo, bez ljubljenja.

Ponekad se čini da ta priča nema prođu, ali zar odliv stanovništva nije najveći dokaz da trovači komforom rade odličan posao.

Materijalni komfor ni u slobodi nije ništa drugo nego otrov za dušu, a u ropstvu laž je, poniženje i zabava tiraninu.

Možda još nije vrijeme za nekog novog Gavrila, a možda i jeste, ali klonimo se zapadnog komfora braćo Srbi, on je majka ucjene i poniženja. On je ono što mi nemamo, ne znamo i ako Bog da nikada nećemo da imamo. Naš komfor je sloboda, naš komfor je hrabrost, naš komfor je glad! Ako ne bude tako, neće nas biti.