Zanimljivost dana: Ulazak BMW-a u društvo velikih igrača

Teško je zamisliti da je danas veliki BMW nekada bio u toliko teškoj situaciji da vodeći ljudi u firmi nisu znali da li sutra uopšte postoji. Iako je kompanija bila veliki igrač praktično od svog postojanja, u velikoj meri je unazadila saradnja na nacistima tokom Drugog svetskog rata. BMW je bio jedan od najvećih snadbaveča vojne opreme, a kazna je stigla u posleratnom periodu kada firma tokom jednog perioda uopšte nije smela da proizvodi četvorotočkaše.

Model koji je spasio BMW se zvao Neue Klasse („Nova Klasa“) i biće predstavljen 1961. godine.

Pokazaće se velikim komercijalnim uspehom, a njegova platforma je bila dovoljno fleksibilna da nemački proizvođač vozila ponudi limuzine i kupee kao i skraćeno izdanje nazvano Serija 02. Iako Nova Klasa nije delovala kao zastareli automobil tokom šezdesetih godina, BMW je već tada vredno radio na nasledniku. Debitovaće 1972. godine i biće prva generacije današnje Serije 5, a svet ga poznaje pod kodnom oznakom E12. Upravo ćemo taj automobil analizirati u današnjem izdanju zanimljivosti dana.

Da BMW radi na nasledniku je pokazao Salon automobila u Ženevi 1970. godine kada je svetlost dana ugledao koncept nazvan 2200ti Garmasch. Dizajnirala ga je čuvena italijanska kuća Bertone i doneo je mnogo detalja koje ćemo kasnije videti na E12.

Zadržao je prepoznatljive BMW-ove linije, kao što su maska hladnjaka, ali je bilo jasno da je moderniji u svakom pogledu. Više o njemu možete da pročitate ovde. Garmisch je zatim predat BMW-om glavnom stilisti Polu Braku da u saradnji sa nedavno preminulim Marcelom Gandijem kompletira serijski model.

E12 je bio za 120 milimetara duži od Nove Klase sa ukupnom dužinom od 4.620 mm, ali nije bio nov u onoj meri sa kojom bi BMW voleo da kupci pomisle. Primera radi, ogibljenje je bilo pozajmljeno sa modela E3 2500, a razni mehanički delovi sa Nove Klase. Za razliku od prethodnika koji su nuđeni u konfiguracijama kupea i limuzine, E12 je bio dostupan samo kao limuzina. Publika će morati čekati na kupe sve do 1976. godine kada je debitovala Serija 6 pod kodnom oznakom E24.

E12 je imao premijeru na Salonu automobila u Frankfurtu 1972. godine, a u izložbeno-prodajnim salonima se pojavio nedugo kasnije. Kupci su u samom početku mogli da biraju samo par 2,0-litarskih benzinaca sa četiri cilindra u rednoj konfiguraciji. Bazni je razvijao 115 konjskih snaga u verziji 520 dok se nešto moćniji 520i mogao pohvaliti sa dodatnih petnaest „grla“.

Izbor menjača se svodio na četvorostepeni manuelni i trostepeni automatski, a pogon je bio na zadnje točkove. Uparen sa moćnijim od dva agregata, E12 je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za 10,5 sekundi i da onda dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 186 km/h.

Glavna konkurencija ovog automobila su bili Audi 100, Volvo 144 i Alfa Romeo Alfetta. Međutim, već na prvi pogled je bilo jasno da E12 ima vozne karakteristike kojima nijedan od rivala nije mogao da parira. Nikada ranije nije viđena neka limuzina sa tako preciznim ponašanjem u krivinama i s takvom stabilnošću, da je E12 od prvog dana korišćen i za profesionalni i amaterski auto-moto sport iako je bilo retkost da tamo vidimo neki model sa više od dvoje vrata.

Dugo najavljivana verzija sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji je stigla 1973. godine. Nosila je značku 525, a ispod haube se krio 2,5-litarski benzinac sa 145 konjskih snaga. 525 je takođe stigao i sa novim petostepenim manuelnim menjačem, ali zbog nešto veće mase nije bio ništa brži nego 520i.

Oni koji su imali prilike da ga voze su hvalili obrtni momenat tokom gradske vožnje i načina na koji se manje „mučio“ na autoputu da dostigne maksimalnu brzinu. Bez obzira što brojke na papiru nisu bile preterano impresivne, 525 je svakako brzo stekao svoje verne kupce.

BMW je nastavio da podiže performanse i 1974. godine predstavljanjem modela 528 Doneo je 2,8-litarski benzinac sa 165 „grla“, a sa njim i veće kočnice, modifikovano ogibljenje, standardan servo volan i još mnogo toga. 528 je od tog momenta bio najbrži E12 pošto je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za manje od devet sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu od 200 km/h.

Iste godine u ponudu je uvršćena i najjeftinija verzija koja je nazvana indeksom 518. Stigla je kao odgovor na naftnu krizu, a razvijala je tek 90 „konja“ iz radne zapremine 1,8 litara. 518 zapravo nije bio dostupan u celoj Evropi, već konkretno samo na onim tržištima gde je zapremina motora igrala veliku ulogu.

E12 je stigao i na američko tržište 1975. godine, ali relativno izmenjen zbog značajno oštrijih zakona na račun izduvnih gasova. Preko bare je bio dostupan samo 530i sa 3,0-litarskim benzincem sa 178 konjskih snaga, ali je bio sporiji od evropskih rođaka zahvaljujući većoj masi uzrokovanom bezbednosnim standardima. Američke verzije nisu imale one dramatične vozne karakteristike najviše iz razloga što Jenkiji više vole relativno udobne premijum četvorotočkaše.

Ovaj automobil je prošao kroz prvo zatezanje bora 1976. godine, a Mercedes je u međuvremenu ponudio generaciju W123 svoje E Klase. BMW je odgovorio tako što je ugradio veća zadnja svetla, zatim proširenu masku hladnjaka i na kraju povišenu haubu. Veća pažnja je posvećena i na oblast enterijera gde je već vrhunska završna izrada poboljšana u još većoj meri. Nemački proizvođač vozila je bio prezadovoljan načinom na koji je tržište primilo E12, tako da razloga za većim promenama nije ni bilo.

BMW je proširio ponudu i modelom 528i 1977. godine i kao što mu ime kaže, doneo je 2,8-litarski benzinac sa 177 „konja“. Maksimalna brzina je povećana na 210 km/h, a nije postojalo mnogo drugih bržih limuzina u svetu u to vreme. Nemački gigant je takođe eliminisao 520 i 520i i zamenio ih sa novim 520/6, gde je šestica označavala broj cilindara.

Da, BMW je zaista ponudio relativno mali (2,0-litarski) benzinac sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji, a iako nije bio moćniji (122 konjske snage), ipak se mogao pohvaliti nešto većim obrtnim momentom.

Konfiguracija na koju su svi čekali je stigla 1980. godine u vidu svemogućeg M535i. Bila je to prva verzija Serije 5 tjunirana od strane velike divizije M, a pružala je 3,5-litarski benzinac sa 218 konjskih snaga. Naravno, inženjeri su usavršili i svaki drugi mehanički deo ovog automobila, a dodate su i određene kozmetičke izmene zahvaljujući kojima je M535i izgledao kao pravi ulični trkač.

Spomenućemo da je mogao da se naruči samo sa petostepenim manuelnim menjačem, a tokom dve godine proizvodnje će biti napravljeno 1.650 jedinica. Za one kojima ni to nije bilo dovoljno, spomenućemo da je tjuning kuća Alpina nudila u svoju verziju sa 3,5-litarskim turbobenzincem i čak 330 „grla“.

Kraj za E12 na evropskom tržištu je stigao posle 1981. godine i 699.094 primerka, ali će proizvodnja biti nastavljena u Južnoj Africi, Indoneziji i Tajlandu još tri godine. Štaviše, Južna Afrika je imala neka zaista posebna izdanja, o kojima smo ranije i pisali. Zameniće ga E28, a njega ćemo analizirati nekom drugom prilikom.

Teško je rečima opisati koliko je E12 bio značajan automobil za BMW. Koliko god da je Nova Klasa vodila kompaniju kroz teška vremena i stabilizovala situaciju, toliko je E12 pokazao da BMW može u isti koš sa Mercedesom i svakim drugim proizvođačem premijum vozila na sveta. Neki se usuđuju otići toliko daleko i reći da je E12 najbitniji BMW u istoriji zbog tog razloga, a konačan zaključak donesite sami.

Zoran Tomasović

(172)

Чланак Zanimljivost dana: Ulazak BMW-a u društvo velikih igrača се појављује прво на Auto Republika.